Tи идеш од ње, ти, сунчани зраче,

[ZaunköniG]

Tи идеш од ње, ти, сунчани зраче,
Ти си јој косе миловао, мада
Сам ниси знао на шта сјај твој пада.
И њеном оку ти си дао сјаја.

У твој се дрхтај ненадно увлаче
Осмеси њени фини, кô тон јада
Тих осмеха је моја душа рада.
Зраче, жељан сам твога загрљаја,

Јер дршћеш препун пурпурнога праха,
Мириса њеног осмеха и даха,
Сав око мене хоћу да се свијеш.

Не распи живот свој случајем створен,
У душу моју дубок дуби корен;
Стани, јер не знаш шта у себи кријеш.