24.04.2010, 13:00
Nеми су за мене олтари кô стене,
Амвона нема да ми очај чује,
Опрости чежњи која себе трује,
Да појми душу и идоле њене.
Смрзнут је талас да барку покрене,
А само поноћ тешки чекић кује,
И грозни Тартар медну лаву бљује
И јуре патње да наде замене.
И сву ноћ тако пустим градом блудим
И тебе тражим и свој олтар жудим,
Забринут гледам небеса што ћуте.
И ништа нећу од живота овог
Но милостивог неког Христа новог,
Да исплачем се у његове скуте.
Амвона нема да ми очај чује,
Опрости чежњи која себе трује,
Да појми душу и идоле њене.
Смрзнут је талас да барку покрене,
А само поноћ тешки чекић кује,
И грозни Тартар медну лаву бљује
И јуре патње да наде замене.
И сву ноћ тако пустим градом блудим
И тебе тражим и свој олтар жудим,
Забринут гледам небеса што ћуте.
И ништа нећу од живота овог
Но милостивог неког Христа новог,
Да исплачем се у његове скуте.